Let debele dame...

Nisam patetična, nisam ništa, ali...
više mi se ne slavi.

I sad, 'ajmo polako... Ceo dan lažnog smejanja i osmehivanja, kad mi nije do toga. Samo da biste se vi osećali lepše, osećali da ste učinili nešto. A ono najbitnije ste mi uskratili. Nema veze. Biće još godina.

Ne punim ja poslednji put osamnaest godina...

a ti si i od njega uspela da mi napraviš problem. Hvala ti.

Sa bezroj ruku grlila je Kaća...

Kako si uopšte uspela da toliko grešaka strpaš u poslednje dve i po godine? Eh, moja Rina. Nauči li, već jednom?

Mojoj Sariti rodjendan danas. Razmišljam šta čovek da poželi takvom jednom stvorenju? Njoj, koja će uvek da dobije šta zacrta? Njoj, koja će da ostvari svaki svoj cilj? Njoj, koja će zasigurno da ostvari svaku svoju želju? Ne znam, nisam pametna. Srećan ti rođendan, srećo moja! Sunce moje drago!

E, al' ja ne mogu da verujem da ću ja za 3 nedelje da napunim 18, a da kad pitam ćaleta da idem na piće, on mi kaže da dođem do 9! Ja ne verujem.
Razume se da mi se ne isplati ni da idem.

Najviše mi smeta što se iz ove kože ne može.
Hoću da odem,
hoću da me nema ovde,
da me nema nigde,
hoću da se ujutru ne probudim.
Eto, ne tražim mnogo.

Snow. *_*

Ne umem:                                                                                     Umem:
- da pevam;                                                                              - da pišem, kao, a i tim ne baratam najbolje
- da igram;                                                                                   već duže vreme;
- da naštimujem gitaru na sluh;                                          - da se snađem u par sportova;
- da odredim ritam sviranja gitare;                                      - da radim matiš lepo;
- da klavijaturu sviram različito                                             - da se snađem lepo
       levom i desnom rukom;                                                          u engleskom;
                                                                                                   - da se smejem;
- ništa drugo da sviram;                                                        - da plačem;
- da crtam;                                                                                - da volim;
- još gore bojim;                                                                      - da kasnim;
- da šminkam;                                                                         - da se foliram kad treba;
- da hodam na visokim štiklama;                                       
- da shvatim ono što ne vidim                                             A ni ovih stvari baš ne mogu
      (hemiju, u fizici one oblasti koje                                    sad da se setim, ali dobro,
        se tiču struje ili sličnih stvari                                       menjaću vremenom oba spiska.
        koje se ne vide na oko);
- da naučim lekciju, osim napamet;
- da radim funkcije iz matiša;
- da govorim strane jezike,
               osim engleskog
- još uvek da vozim auto kako treba;
- da kuvam, ništa;
- da sedim po nekoliko sati i učim;
- da istrajem;
- da se ljutim dugo;
- da lažem.

I još mnogo stvari kojih
trenutno ne mogu da se setim.



I kako sad da se čovek ne smori, i da mu se živi kad shvati sve ovo?!
Ne znam, nije mi ni do čega, jer sve čega se dohvatim mi ne ide, i ne umem da istrajem, i samo se nerviram. Dođe mi da razlupam ovu gitaru svaki put kad je uzmem u ruke.
Prodaću je, jednostavno, i da završim sa tim. Zašto da sebe maltretiram svaki put?
Ne osećam se kao da vredim, uopšte...

THE LAST NIGHT WAS...
hm... perfect?

Mrzim cigare, i mrzim Marka, i mrzim sve što mi ne da da te imam do kraja, onda kad te nemam.

Ne kažem ja.
Jeste da spavam svaki dan do posle podne, kad se kroz prozor moje sobe oblaci već naljute i posive, i ne vidim to jutarnje sunce o kome svi toliko pričaju, ali... nije mi žao.
Znate, ovako je lakše. Mnogo.
Ne proživljavam svaki dan ono što bih proživljavala.
Ono što me čeka bez tebe.
Ovako ustanem, raspadam se po kući malo, nešto pročitam, napišem, i već je vreme da uveče izađem sa nekim do grada, da prošetam - u zavisnosti koji je već dan.
Ne stignem da razmišljam o tom dnevnom prokletstvu koje bi me čekalo svaki dan iznova.
Koje si mi ti naneo.

I tako, svako ima svoje načine.
Ja sam moj pronašla.
Pustite me da se raspadam, dok delići mene ne reše da ponovo naprave jednu celinu.
Biću ja dobro, ne brinite za mene.
Kako se ono kaže... ''Moja priča je tek počela.''

Niko od nas ne bira ko će da ga nervira u svom deliću svemira...

Hajmo, moje noćne ptice, u još jednu besanu noć razmenjujući životne priče...

Uteho moja.

Ja sam zaista ceo svoj život verovala u magiju, u sav taj svet Harija Potera...
U postojanje Hogvortsa naročito..
Jeste da ja za mesec i po dana punim 18 godina, ali to me neće sprečiti da i dalje tražim... magiju. Nikad me taj osećaj neće napustiti. Ma koliko godina imala. Ja znam.
Pa eto, zato sam i preimenovala blog. (Za neupućene, ''Let debele dame'' je poglavlje iz ''Hari Poter i zatvorenik iz Askabana''. :) ).
Enjoy! :)

Ne, ne, ne, ne, ne, ne ostavljaj mene,
noćas su mi lađe sve potonule.
Ne, ne, ne, ne, ne, ne ostavljaj mene,
i ne daj mi da govorim u snu.

Neki ljudi padnu, i opet polete.
Ja bih htela tako, al' ne mogu bez tebe.

Rešila sam da mu dam još jednu šansu, poslednju...
Da vidim da li će promeniti ponašanje...
Ali do tad ništa. Ne mogu još uvek da budem sa njim opet... treba mi vremena.
Pa videćemo, ako se promeni, bolje po mene; ako ne... bar ću znati da sam probala.

Kako god da bude, biće mi to poklon samoj sebi za Novu godinu. Jer mora da ispadne dobro po mene na kraju... :)

''Nova godina nam ne donosi ništa,
to je noć kao i svaka druga,
umorna od svega ležem da spavam,
sutra me čeka stara tuga...''

Lepo ja kažem, na kraju ću da izađem na ulicu i bacam petarde, kao i svake godine dok nismo ''odrasli''.
Kakve žurke, kakve pičke materine, kad sam u startu znala da od toga nema ništa.
Možda je mama u pravu.
Možda sam se stvarno sjebala za ceo život.
Tačnije, za celu mladost.
A neću tako, jer imam previše da dam,
neću da odustanem od sebe i od sna!

Razboleću se.

A ti na mene stavi upitnik,
pa rekni da l' ti možda delujem k'o gubitnik -
 ma nema šanse, šta ti je! :))

Ja nisam luzer, o, naprotiv,
meni je osmeh light - motiv...

Mandar un email a la Luna y la Luna responde que no...

Pensar siempre en ti,
contar hasta tres
y no saber nunca lo que pasa! <3

Reir para ti... :)

I zašto mi se u poslednje vreme opet stalno plače kad je sve super?

Mrzim pitanja na koja nemam odgovore, i za koja znam, ma koliko razmišljala, da neću doći do odgovora...

Tebi bih dala

i sredinu palačinke.

<3

Al' eto, ima lica što ulube lobanju, pa se pitaš ko li su.
Slično kao kad boli zub, a ti jezikom čačkaš, ne mož' da se maneš, mada smeta.
Vrag bi znao šta nas tera da čačkamo bolna mesta.

Ko su ti svi ljudi što ih u prolazu srećemo? Glupi pogled, ništa više znati nećemo.

Al' odjednom neka seta seti te na vrhu svega: svi smo mi hladni, k'o fol, jeb'o romanse iz poema.
Al' ova kora tu gore je zbog kamuflaže i fore; tamo ispod vapiš ipak da srodne duše postoje.
Da joj s licem psiha priznaš da ne vidiš druge žene,
da će se desiti kraj tebe ako ona ne bude kraj tebe.
Onako s dečačkom patetikom, čisto naivno, i smešno čak,
k'o da je za tri dana zvezda pad i sveta smak!

Onako kako priznajemo samo onda kad smo mortus.
Onako kako trezni lažemo za istu stvar.
Onako kako se tešimo da je u nedostižnom čar,
dok šakom teramo mušice mašte u mrak.

Hajde reci svoje ime: Kazna ili Nagrada?
Ako si od cnog vraga, što je tako, tako slatko?
Ako si od samog boga, zašto traje tako kratko?
Zašto prolazi?

K'o vrabac kišu predosetim,
sapliće život da me podseti
da skoro će kraj, da je šareni zmaj
jači od konca mog srećnog detinjstva.

I ne bih nikad rekao frka
u praznom džepu kada zbuni se ruka,
samo ti trepni kao da me razumeš,
i cela priča imaće smisla...

Ne boli me ni kad se drugi nasmeju,
šta oni znaju sem da laju i puze,
ali me boli kada nemaš ideju
šta da mi šapneš kada naviru suze...

Boli me žulj u čizmi ludih skitnica,
boli me muk svih onih napuštenih, ružnih ulica,
bole me rane koje samom sebi napravim,
al' nekako najviše me boliš ti.

U gradu što se nikad neće zvati mojim
previše mislim, dakle, jedva da postojim.
Makar me slaži da me stvarno razumeš
kad dirnem zvekir na grudima tvojim...

Anđele moj...

Upravo došla kući od njega, ispratio me taksijem, i baš ova pesma bila je na radiu... Baš odgovara mom trenutnom stanju, mada ne slušam tu vrstu muzike. Moram da je pustim sad. :)

I sve je kao pre,


još si moj anđeo...

Evo ti sve, i suze i smeh...

''Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogao otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim vesela u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.''

A znaš kao: možda se vrati da mi kaže još nešto.
Uvek ta jebena lažna nada.
A neće.
I onda se ponovo ta moja zaljubljenost pretvori u gorčinu...
___________________________________________________________
Naprosto, ja sam čekati znala, kao niko na svetu.

I ogovaram te, ogovaram te iznova i iznova ovde na svom blogu, jer znam da ni njega ne posećuješ odavno... I kao da ne može više da boli, jer znaš koliko je bolelo u poslednje vreme, sad je samo... nekako sve ravnodušno.
Osim u jutrima kad sam zaljubljena ponovo...

Zar nisam dovoljno gubila, ko će izmeriti bol?

Do očaja ljubila!

Namerno bežala




da bih se vraćala! (;

Nee, ti nisi htela anđela,
htela si crnog đavola,
od njega si to i dobila!
=)

Bojim se izlizaće mi se krevet od tolikog razvlačenja po njemu i odlaganja obaveza...
Ne, ovo definitivno nisu moji dani.
Mada sam se jutros ponovo zaljubila.
''Jesen je, doduše, ali malo sam prestar da bih čekao samo na proleća...''
A i prošle sam jeseni bila zaljubljena... Sve to ima svoje... I ko zna zašto...

Nikada više neće biti onako. Znaš da će biti drugih lica, drugih trepavica i drugih usana, ali neće biti iste. Biće drage, ali ne i najdraže; biće lepe, ali ne i najlepše; biće mile, ali ne i najmilije.

Znaš šta je tužno? Znaš šta najviše boli?

Da bi nas neko voleo

moramo se izobličiti

koliko je potrebno

da se uklopimo

u njegovu sliku o

nama.

Inače je on

razočaran

i oseća se izdanim.
_____________________________________________
I korak napred, natrag dva, valjda nam je takva sudbina...
Godine prolaze, neka idu bez mene.

Lelo, ti ne znaš,
lelo, da ranjen sam,
lelo, u srce baš,
lelo, zar me i ti ostavljaš?

___________________________________________
Meni je teško, najteže, kad novembar tužno zalaje...

15 meseci, ljubavi moja. Sreća, ej. Nisam stigla da izađem na Blogger, a da ne prođe taj petnaesti, a i sad sam preko telefona izašla, pa ne zameri. Razumeli smo se, znaš da mislim na naš petnaesti. Te kjero. Najviše na svetu.

-A je l' me te quiero?
-Te quiero te.

Sreća. Obožavam.

Hoću ovakvu kosuuuu. :$

Treba mi tvoje rame
da se naslonim tu poslednji put.
Da pomirišem sva ona leta
koja nikad nećemo videti,
da zažmurim za sve noći
koje nećemo zajedno prespavati.

Da me zagrliš zadnji put
za sve što nikad
neće doći;
da nikad ne zaboravim kako je lepo sve moglo,
a neće.

I da se isplačem zadnji put
na ramenu na kom sam se
čitav život trebala
smejati.

Zaboravljaš šta smo jednom davno rekli:
kad ostavljaš - ostavljaš sve što smo stekli.

Zaboravljam u šta si me nekad kleo:

kad ostavljam - ostavljam za život ceo...

_____________________________________________
Sačuvaj bar onaj ponos u tvom glasu, koji sam volela...

I tako ja živim od petka do petka,
svih sedam dana neumorno čekam
taj petak
i poneku subotu.

Sve drugo postaje manje bitno,
i sve što trebam bude manje hitno,
dok čekam
taj jedan petak.

Naše vreme, naš petak. Ne želim da ikad prođe to veče. I u poslednjih ne-znam-koliko petkova, ja ne mogu da odvojim koji je bio bolji, jer svaki je bolji od prethodnog. Svaki nas više povezuje. Za svaki sledeći živim još više. Svakog sve više ćutimo, ako treba da se ćuti, i sve više pričamo, ako treba da se priča.
Svaki sledeći mi sporije dolazi.
Šta si to uradio od mene? Čoveče...

Ne znam, mili, šta da ti kažem. Očekivanja su mi prevelika za ovaj petak. :P Nadam se da me nećeš razočarati.

Izguraću ja još ta dva dana, nije to problem; problem je u tome što će i to veče petka brzo da prođe, pa onda ponovo u krug...

Ali, znaš, znače i ove večeri između kad te vidim. Znače mnogo. Da nije njih, ja ti, mili, ne bih preživela nedelju dana.

Volim kad me čekaš ispred gimnazije posle škole.
Volim kad se smrzavam sa tobom dok prolazimo kroz park. U stvari, kad se ja smrzavam, a ti pokušavaš da me zagreješ.
Volim kad se zacenem od smeha odmah ispred hotela, a to volim samo zato što ti voliš.
Volim što volim žutu boju parka zbog tebe.
Volim čak i što svaki dan zajedno žurimo kroz grad, kroz park, pa pored hotela, da bih ja na vreme stigla kući.
Volim što ti je stalo, ljubavi moja jedina.
Volim tebe, najviše na svetu!

<3

I svako se jutro budim iznova zaljubljena. :)

<3

Al' polako, da mi ne bi koja reč promakla...

Otkud svi ti paraziti što su nam zagustili? Nemoj ''stari moj'', krivi smo mi što smo ih pustili! Ni svi ti silni infantilni, što su puske sanjali. Ne, ne, derane, krivi smo mi što smo se sklanjali. Nisu krivi sedativi sto ih nisu sputali. Sorry, matori, krivi smo mi koji smo ćutali!

Oktobar je moj omiljeni mesec.

Ja bih opet s njime na jastuku šaptala kao prošle zime, kad mi je šaptao...

K'o nekad ochi mi zatvori, zatvori, ja cu znati ko je to! K'o nekad shapni mi:''Pogodi, pogodi ko te nocas sanjao! U snu te nocas ljubio!''

Sa tvojim dodirom se chezhnja rimuje.

Odoh u školu, da preživim još jedno izbegavanje odgovaranja biologije. Jedno od mnogih u nizu. xD

Ja: Dobro, to što sam ja očekivala nešto drugo od tebe, to je apsolutno moj problem.

Dimmi: Ovo veze s kurcem nema.

Ja: Šta?

Dimmi: Ovo Lolipop.

Ja: Kako nema veze kad je jur brejn slajtli darkr?

Dimmi: Pa jeste, ali mi je nekako skrooz nepovezana rečenica. Kao u Paranoji u Las Vegasu.

Ja: E, nemaš pojma.

Dimmi: E, mala, niko te neće voleti kao ja. Niko.

Ja: *bez teksta* *suznih očiju*

Ja: A ljubaviii

Dimmi: A moliiim?

Ja: A hoću date zagrliiiim. Jaako. Najjače.

Dimmi: Sutra kad se vidimo.

Ja: Je l' me čekaš ispred gimnazije posle časova?

Dimmi: Trebalo bi... Idem da šoram.

Kunem se, eto, kunem se, da ga volim više nego ikad.

Mislim, kao da ja to radim svaki vikend. Gluposti. Sledeći vikend će biti drugačije...

Ponekad, kad se za sobom okrenem

lavina suza se pokrene,

zbog svega i zbog svih...

Ponekad, i Dunav se zaustavi.

Neslana šala sudbine čini se

da smo bili mi.

Na dlanu piše sve šta kome ostaje, i ti ćeš nekog voleti.
Al' jednom ljubi se, i jednom gubi se, to nikad nećeš preboleti.

U velika si se govna uvalila, princezo.

I ono... samo mi se čini da više nikad neću biti ista. Kao da nikad više neću moći da se cela dam, kao što sam umela. Mada se nikad nije cenilo. I baš zbog toga, možda baš zbog toga, ne znam. Ali ono... sranje je.
Rekao je da je sit, i princeza i svih drugih prevarenih žena, a i mene. Rekao je da će otići, otići iz ovog smešnog grada, i da ga pustim da spava.

Hajde, ljubavi moja, samo još nekoliko dana. Šta je to za nas. Ništa, reci, reci da nije ništa, gore smo stvari preživeli.

Volim te. Sve će biti kao pre. Obećavam.

Sećaš se, te je noći padalo cveće sa bagrema. I suze moje k'o kapi rose na tvoja ramena.
Da sklonim oblake rukama malenim,
i nebo obojim očima garavim,
da nam još jednom zasja zvezda danica...
Da sklonim oblake rukama malenim,
i nebo obojim očima garavim,
da te još jednom u životu vidim ja...

Daleko, daleko srce mi je ostalo, ostalo za sva vremena, da kraj tebe budi se.

Toliko bih toga imala ti reci,
imam svasta da ti kazem.
Reci velikih i onih jos vecih.
Ali nemam snage.
Pa onda cutim, ili te slazem
da dobro sam, da nista se ne desi.
A reci su drage.
I tvoje usne, ruke, pogled.
I tvoji prsti mali. I tvoj stav onako borben.
Sad kad te trebam zapitam se gde si.
Al' samo cekam da nas dodje red.
A znas da vredi sve sto se ceka?
Juce  mi je Miljacka sapnula na uvo
da samo onda kad naucis da cekas,
tek tada mozes biti samo svoj.

I pronasla bih snage,
jer poslednje atome cuvacu za tebe.
Ali nemam hrabrosti za reci velike,
njih sam ipak ostavila samo za sebe.

Videces u ocima sto ne znaju da lazu,
i ruke sto ne znaju dodire da kriju.
Jer oci ce tada lik tvoj da pokazu,
a ruke tvoj oblik umece da sliju.

I zato se ne ljuti.
Jer sve u svoje vreme,
zasad samo cutim,
cutim poput stene.

Cuvam te u sebi,
negde tamo u grudima duboko.
Pomislio ne bi
da srce ume biti tako siroko.

Mogu da ti kazem neke reci nagle,
mogu da ti pricam dugo posle ponoci;
ali one tada bice poput magle -
prozirne i blede i brzo ce proci.

Zato cuti sada,
cutacu i ja,
znam da jos sam mlada,
al' volecu do kraja.


---KRAJ---
Dimi, volim te. Po ko zna koji put...

Samo mi je krivo sto ti samo sebe vidis kao zrtvu, tebi je najteze. A ne znas da mi sve ovo pada jako tesko, da se po ceo dan raspadam po stanu, po ceo dan sam sva nikakva, i trudim se da zvucim okej, ali nije ni bitno.
Lose se osecam, iz dana u dan, i budem dobro kad se cujemo, makar i na tako kratko, ali budem dobro, dok ti ne odes.
Da, moras da ides.
Sav si u obavezama. A ja? Ja mogu bilo kad, da se cujemo, da chatujemo, ali ne stignemo da se ispricamo, nije dovoljno.
Pogresno bi bilo kad bih trazila da ostanes, da chatujemo jos duze, jer... shvatila sam, moramo malo, samo malo da se ''udaljimo''. Previse smo vezani, previse smo samo jedno za drugo.
Ali me povredjuje cinjenica da bi tebi smetalo da sam ja svaki cas isla negde dok ti nisi bio tu, kao sto ti i jeste smetalo dva puta kad sam izasla. A tek da nisam mogla da izdvojim duze od pola sata ili sat dnevno da se cujemo? Ko zna sta bi pomislio.
Ja ne mislim, nemam ja takve crne misli. Povredjuje me valjda sto ih ti imas.
Ne znam ni ja...
Tesko je, previse tesko sve ovo.
Afterall, volim te.

Samo da znas, ostavio si me u suzama.
I nije mi zao sto si otisao, ne, vec sto znam da te necu videti jos dugo.
Kad bi samo bio ovde... samo kad bi...
A mozda, mozda smo samo oboje glupi sto smo se ovoliko vezali, i sto smo jedno drugom najbitniji, i sto oboje gubimo neki drustveni zivot, nesto drugo.
Jer sta cemo onda kad nas ne bude?
Kad ostanes ti, i kad ostanem ja.
Ne znas kako ces, ne znam kako cu.
Znam samo jedno: suvise je kasno da bih sad promenila svoje ponasanje, svoja osecanja prema tebi.
Pa cak i svoje suze, svaki put kad odlazis.
I svaki put kad te nema.
Volim te, moj jedini.

P.S. Sta bi pomislio kad bih ti rekla da te volim najvise na svetu?

Tražim previše od ovih žica, da ti svaka nota pristaje. I da ima tvoje crte lica, da tvoja je.

Pusti da ti sviram, duša gine od tišine. I ne boj se buke, to što svira to su ruke...

Nikako mi nije jasno kako možeš tako da odeš. I zašto ti možeš, a ja ne mogu...

Zovimo cigane, neka cijele noći svira gitara!
Kada vidiš prvi sjaj iznad grada...
                                                                                      Volim te.

Ja sam premlada, a ti si prestar za čekanje.
Miris u zraku mekan je.
Od kada tvoje srela sam oči san ove noći počinje...
Apokalipso sviraju crni i znojni anđeli.
S cvetom u kosi ritam me nosi...
dobiću sve što zaželim!
Sad uzmi mi ruku i vodi me!
Pred nama nisu godine, al' mogu biti najduži sati!Rado te pratim, vodi me...
Anđeli nek se odmore.
A u nebeske ponore mi ćemo skupa padati znati!
Otvori širom prozore!
Ti si taj kog sanjam.
Ja sam ta koju oduvek znaš.
Više nemamo želja,
jer sad volimo do beskraja.

Ja celi život sanjam kako odlazim uz reku, starim parobrodom koji vozi skitnice na zapad.

Lepi moj, srećan ti rođendan, još jednom, i ovde. Sa zakašnjenjem, ali nisam imala vremena juče za Blogger. Mora da je zbog Kinder Jajeta. :P I izvinii, jako mi je žao što sam ti upropastila najsvetiji praznik u godini. Izvini. Ispraviću to, ako mi daš priliku...

I srećni nam ovih 11 meseci, najlepših. Srećni...

Dobro smo se držali, kad malo bolje razmisliš. Ne bih ih zaboravila, ni za šta na svetu.

Ne znam razloge svojih strahova u noći, ali mislim da će i to sranje jednom proći!

Kad zapališ dve cigare k'o jednu,

a nepoznate cure pitaju da sednu,

a ti tražiš moju ruku u džepu svog kaputa,

i tramvaj se vuče za tobom k'o da luta...

Zagrlim te čvrsto... osetim u duši...

Round we go, the world is spinning. When it stops, it's just begining. Sun comes up, we laugh and we cry. Sun goes down, and then we all die.

Već par dana sam jako srećna. I ništa mi ne može narušiti taj sklad. Ovi dani su samo moji. I niko mi ih neće uzeti. Već sad mi jako nedostaješ, a... a nemam više ni reči kojima bih ti opisala koliko mi značiš, ni koliko mi u ovom trenutku nedostaješ. Trebaju mi neke nove, neke drugačije, neizlizane, neizrečene. Samo za tebe. Mog, najdražeg, jedinog. Volim te.

Sve što tebi napišem pocepam i obrišem, al' ti moraš znati...

Reči su samo izgovor, a tvoje usne prečica za greh...

znala sam, i pre nego što sam te videla .

Kroz tanušnu maglu, kao zejtin po staklu, dan se razliva tih. Mislim, sreda, četvrtak, il' već neki od njih. Najtiše što može, k'o sa predstave loše, iskradam se iz sna: iz ogledala viri jedna starija ja.

Kroz tanušnu maglu, kao zejtin po staklu, dan se razliva tih. Mislim, sreda, četvrtak, il' već neki od njih. Najtiše što može, k'o sa predstave loše, iskradam se iz sna: iz ogledala viri jedna starija ja.

Već nas vidim.
Daleko odavde, daleko jedno od drugoga, daleko od sveta.
Jer jedno drugome smo svet.
Vidim te kao nešto što se pojavilo iznenada, neslućeno, nešto što naznaka ni gesta nije dalo da će biti. I ostati tu. U mom srcu, zauvek.
I to zauvek ne bih mogla uporediti ni sa čim; ni sa bakinim džemom koji mesecima stoji u tamnim podrumima, na kartonima obloženim policama, zatvoren ispod limenog poklopca, izolovan od svega u staklenim teglama, ali ga već sledeće godine nema. Nestaje. Troši se. Jer, kako rekoše jednom, ništa ne traje večno.
I kako onda znam?
Ne znam.
Znam da ne znam kako znam.
Ali jednostavno, to je tako. Možda mi nećemo biti večni, kao i ništa drugo uostalom, ali uspomene hoće. Sigurno. Ja to znam. Pratiće me, proganjaće me. Ali ja im neću bežati. Neću im se odupirati.
Jer vidim se kako ležim na još uvek nenameštenom krevetu, sa još uvek nenameštenom frizurom na glavi, duge, puštene kose, jer takvu najviše voliš, u sobi zagušljivoj od spavanja, zapravo, od ležanja, i višesatnog zurenja u jednu tačku, baš kao i sinoć. U sobi one sive prozirnosti.
Ležim, i poredim rezultat i plan. Ne, to nije ono što sam zamišljala. Planovi, sećaš se? Život u potkrovlju solitera neke švajcarske metropole, letovanja u Italiji i zimovanja na Kopaoniku.
Ali samo ću razmišljati o planu, o nezadovoljavajućem rezultatu koji smo postigli, jer znam, kod tebe jednom gotovo - zauvek gotovo.
I srešćeš me možda u prolazu, možda sa nekim drugim, sa bilo kim, kao da je bitno, uostalom.
Niko mi se nikada neće više približiti nego što si ti. Koliko sam samo puta poželela da ti to naglas kažem, ali sam zaćutala svaki put, ko zna zašto. Niko. Nego ti. Ti. Taj jedan.
I možda budem lepa, lepša nego sad. Možda zablistam. Ali ljudi jednom rekoše da najbolje izgledaš kad se najgore osećaš. Pa i ako ti se učinim lepša nego ikad, nasluti mi pravo stanje, ono obrnuto proporcionalno mom spoljašnjem izgledu.
Možda se i nasmejem. Možda do tad naučim da ne iskazujem emocije. A i onda... i samo tad... moći ću se nasmejati.
I možda me pitaš kako sam, ako te bude zanimalo. Ili ako ne budeš znao šta drugo da kažeš.
Jer ja neću znati.
''Fino'', reći ću ti, sigurno, a samo ćeš ti znati šta to ''fino'' stvarno znači.
Znaćeš.
Zapamtićeš.

Zašto pišem ovo? Nedostaješ mi. Mnogo mi nedostaješ. Ne znam kako dane da ispunim bez tebe. Mnogo sam izgubljena. Ujutru ostajem u krevetu najdruže što mogu, pokušavam iznova da zaspim, samo da mi dan ne započne što pre. A uveče, uveče samo čekam da padne mrak, i da legnem. Samo da ne mislim o tome kako mi nedostaješ.

A čemu ovako negativne misli? Valjda... valjda zato što se plašim. Što osećam tu ivicu, slutim provaliju iza nje, bezdan koja nas čeka. I plašim se. Plaši me. Ambis. I vreme. Ne smem ništa da uradim. Vreme nije na mojoj strani. Svaki potez, sve što samo i pomislim je greška. Bude greška.

Nisam ja ni u kakvoj depresiji, nisam, ne. Samo mi je lakše da se sad suočim sa onim što će možda nekad doći. Što nas možda čeka u skorijoj budućnosti. Pa i ako bude, biće neminovno. Jer nismo bili jaki. I ne zato što nismo hteli. Već će drugi nastaviti da budu ovako teški. Drugi će biti krivi. A mi... mi samo nećemo biti jači od njih. I jedno će možda odustati. A to, OBEĆAVAM, neću biti ja. Znaš da nisam ona koja odustaje.

A kad nikog ne budeš imao, imaćeš mene. Samo treba da pređeš preko svojih uverenja da jednom pokidano ne može da se sastavi, učvrsti debelim koncem, tamnom, jasno vidljivom niti, i da se nastavi. Ali to je tvoja stvar, tvoja odluka.
A mene imaš zauvek, od onog prvog trena, kad nisam ni slutila to.
Kad god ti zatrebam.
Makar zbog bakinog džema, koji se uvek iznova i iznova pravi i jednako troši. Ali uvek je tu, ponovo.